Následující text není historickou studií. Jedná se o převyprávění pamětníkových životních osudů na základě jeho vzpomínek zaznamenaných v rozhovoru. Vyprávění zpracovali externí spolupracovníci Paměti národa. V některých případech jsou při zpracování medailonu využity materiály zpřístupněné Archivem bezpečnostních složek (ABS), Státními okresními archivy (SOA), Národním archivem (NA), či jinými institucemi. Užíváme je pouze jako doplněk pamětníkova svědectví. Citované strany svazků jsou uloženy v sekci Dodatečné materiály.

Pokud máte k textu připomínky nebo jej chcete doplnit, kontaktujte prosím šéfredaktora Paměti národa. (michal.smid@ustrcr.cz)

Zvonimir Radolović (* 1948)

Vratili su me kući jer sam bio maloljetan

  • rođen je u Marčani 1948.

  • u doba Italije su im promjenili prezime u Radoli

  • nakon završene srednje škole radi u brodogradilištu „Uljanik“ u Puli

  • bježao preko granice dva puta

  • 1966. bježi u Italiju prvi put ali biva maloljetan pa ga vraćaju iz Italije kući

  • služi dvadeset dana kazne u zatvoru zbog bijega preko granice

  • čim je dobio pasoš odlazi preko granice u Francusku

  • povremeno se vraća u rodni kraj na godišnji odmor.

RADOLOVIĆ ZVONIMIR

Radolović Zvonimir rođen je u Marčani 1948. Otac mu se zvao Alojz a majka Jela Škoravić iz Šiberja. Njezin otac bio je glavni za kamenolome na tom području. Bilo ih je četvero u familiji, još dva brata i sestra. Otac je radio kao rudar a mama je bila kućanica. U doba Italije promjenili su im prezime u Radoli. U školu je išao u Marčani, koja je u to vrijeme bila na glavnoj piazzi. Srednju školu završio je u Puli. Volio je kao mali igrati nogomet, ali često nije mogao zbog škole ili drugih obaveza. Neko vrijeme je proveo u brodogradilištu Uljanik, a živo pamti jedno ljeto kad je radio na drobilici kamenja- frantoju. Sijeća se da je tada na području Kavrana usitnjavao kamenje s Velike gromače koja je zapravo bila ilirsko groblje. U Italiju je bježao čisto zbog avanturizma. Prvi put je pobjegao 1966. kada je dobio dvadeset dana zatvora zbog bježanja. Sijeća se da je granicu prešao između Ankarana i Škofije te da je autobusom došao do Kopra, a cijelu noć je pješačio do granice. Nakon što su prešli granicu kod Trsta probudili su se ujutro na groblju, zatim su se otišli prijaviti u Padriciano gdje je bio ured za izbjeglice. Budući da je bio maloljetan talijani su ga vratili, nisu ga htjeli primiti. U Kopru je završio na sudu, ali tad je već napunio 18 godina tako da je dobio dvadeset dana zatvora. Sproveli su ga prvo u zatvor u Rijeku, poznatijem kao Via Roma, zatim u Pulu. U autobusu je imao policajca koji ga je pratio. Sjeća se da je imao lisice na rukama. U autobusu je susreo sestričnu koja je zamolila policajca da joj dozvoli da mu uzme prljavu robu. S policjacem se dogovorio da neće bježati, te da mu skine lisičine dok budu prolazili po Puli. Kako je prolazi po gradskom Korzu, glavnom sakupljalištu mladih, mnogi znalci su ga zaustavljali i pitali gdje ide. On bi im odgovarao u zatvor, a milicioner je bio iza njega. U pulskom zatvoru je proveo osamnaest dana, nisu ga maltretirali, neki od čuvara su ga i poznavali jer je igrao nogomet, tako da je cijelo vrijeme proveo pričajući o nogometu. Radio je na kamionu koji je sakupljao pomije za hraniti svinje. U Valbandonu je radio jedan kavranac koji ga je poznavao te kada bi došao da pokupi otpatke on bi mu dao ručak. Tako da je jeo puno i dobro. U zatvoru je bila hrana loša, sijeća se da mu je sestra donosila napolitanke. Zapravo, bilo mu je drago da je prošao i to iskustvo. Prve večeri jedan osuđenik na višegodišnju kaznu mu je prijetio „večers ćeš zgoriti“ na to mu je ovaj odgovorio „ma češ i ti“. Zatvorenik se povukao i rekao mu ma samo sam se šalio, sve u redu. Nakon što je izašao, otac je u jednom razgovoru rekao da je jako jako razočaran u njega. Rekao mu je: Ti si prvi Radolović od našeg roda koji je bio u zatvoru. Radio je još nekoliko mjeseci na drobilici kamenja i ubrzo je došao zakon da svi mogu dobiti pasoš. Čim je dobio pasoš otišao je u Trst, nakon Trsta u Genovu. Iz Genove je otišao u Nicu gdje je proveo nekoliko mjeseci, zatim se seli u sjevernu Francusku, na granicu s Belgijom, gdje se zapošljava u automobilskoj industriji. Tamo ostaje do penzije, a povremeno se vraća u Marčanu na godišnji odmor.  

© Všechna práva vycházejí z práv projektu: Iron Curtain Stories

  • Příbeh pamětníka v rámci projektu Iron Curtain Stories (Igor Jovanović)